Источник- Епархија Канадска

У овом, за Србију и Српство тешком и пресудном – а можда и судбоносном – тренутку обраћамо вам се у име Српске Православне Цркве очински и братски, са поштовањем и поверењем у Вашу православну хришћанску савест и у Ваше осећање родољубља и државничке одговорности. Не обраћамо вам се на уобичајени начин него јавним апелом, а то чинимо из више разлога, од којих су најважнија два – краткоћа времена (бриселски ултиматум истиче, наиме, већ у уторак) и потреба да се на најочевиднији начин оповргне безочна лаж коју последњих дана шире одређени људи и извесни медији тврдећи да наша Црква ћути о Косову(!).

И ми, као и читав српски народ, знамо и осећамо колико је вама сада тешко, пред каквим мучним избором се налазите и под каквим сте притисцима и уценама. Подсећамо вас, међутим, у циљу охрабрења и духовне подршке, да вам није теже него што је било честитоме Кнезу уочи Косовског боја, или књегињи Милици после боја, или патријарсима Пајсију, Арсенију III Чернојевићу и другима под османским игом, или свештенемученику ђакону Авакуму пред устанак, или Карађорђу и Милошу током оба устанка, или краљу и влади у време аустроугарског ултиматума 1914. године, или српској држави у недавној прошлости, у време ултиматума из Рамбујеа.

Црква, по својој саборној природи, није против идеје о европском обједињавању народâ и државâ нити против идеје о још ширим процесима уједињавања. Уосталом, Црква је искључиви историјски зачетник и носилац учења о свечовечанском јединству и о свејединству творевине Божје у Христу. Али овде сада више није реч о томе. Сада се од Србије ултимативно тражи фактичко одрицање од Косова и Метохије, од изворишта нашега црквеног, народног и државног бића, и препуштање тамошњег остатка српског народа власти оних који су претходно његов већи део или побили или прогнали, у замену за магловиту и неизвесну могућност добијања фамозног – само за Србију условног – „датума за почетак преговорâ”, преговорâ чије трајање и исход нико жив не може предвидети.

Захваљујући бруталној, али зато лековитој искрености берлинског речника, за разлику од бриселског, једно је сасвим предвидиво и извесно – последњи ултиматум ће гласити: или и званично, формално, признајете „државу Косово” или од пријема у Европску унију нема ништа. Другим речима: од Срба се захтева да се добровољно одрекну територије и суверенитета, чак и трагова свог хиљадуипогодишњег живота на Косову и Метохији (будући да косовско-метохијски Арбанаси и у присуству НАТО-снагâ могу некажњено да скрнаве цркве, манастире и гробља и нападају људе), а за узврат се нуди празно, необавезујуће обећање „светле европске будућности”, односно нуди се у пракси једно велико ништа, уз циничну поруку: држите то чврсто!

Дух данашње Европске уније није, нажалост, дух добре старе Европе. Ми и даље јесмо за идеју слободног духовног и економског обједињавања европског континента, али никако нисмо за пројекат поробљавања или понижавања било које европске државе, па ни наше Србије. Уверени смо да ниједно државно руководство Србије, па ни данашње, нема ни право ни мандат да пристане на услове који нису испостављени ниједној другој држави кандидату за чланство у Европској унији. Улазница је прескупа. Србија не би смела да пристане да унапред плати такву цену за робу која јој можда никад неће бити испоручена. Она то никад у својој историји није учинила, без обзира на чашу жучи коју је због тога из века у век морала да испија.

Најважније предизборно и непосредно постизборно обећање вас који сте добили народно поверење да у бурном и смутном времену водите државни брод Србије било је да ни под каквим условима нећете ни предати, ни издати, ни продати Косово и Метохију, историјску Стару Србију.

Ми, архијереји Српске Православне Цркве, уверени да представљамо и изражавамо став свих њених верника, сматрамо својом светом дужношћу да вас на то обећање подсетимо и да вас уверимо да очекујемо, као и огромна већина нашег народа, да га одржите. То чинимо управо сада јер смо потпуно свесни трагике тренутка и бремена одговорности на вашим плећима.

Ипак, нада никад не умире. Када се разиђу тмасти облаци, сијаће сунце. Сутра је у нашој Цркви недеља поклоњења Крсту, а ускоро ће празник Васкрсења. Када су пред нама два зла, мање зло је најбоље решење. Верујемо у љубав и помоћ Божју како нама тако и свим људима добре воље.

Са благословом

Председник Светог Архијерејског Синода

АЕМ Патријарх српски

Иринеј

|

У пратњи Принца Александра, унука Краља Петра II, јуче су на београдски аеродром Никола Тесла стигли посмртни остаци Краља Петра II, које су уз највише државне почасти дочекали Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар, Принцеза Катарина, Принц Петар, Принц Филип и Принц Александар, заједно са кћерком Принцезе Катарине Алисон, председник Владе Републике Србије г. Ивица Дачић, саветник председника Републике проф. др Оливер Антић, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Атанасије, као и чланови Одбора за пренос посмртних остатака чланова Краљевске породице.

Посмртни остаци покојног Краља су затим уз почасну пратњу пренети до Краљевске капеле светог Андреја Првозваног поред Краљевског двора на Дедињу, док су му пошту одавали многобројни грађани дуж пута од београдског аеродрома до Краљевског двора. Ковчег са телом Краља је, прекривен српском заставом и краљевским регалијама, унет у капелу, где је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење Преосвећене Господе Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, хвостанског Атанасија и ремезијанског Андреја, служио помен Краљу, у присуству чланова Краљевске породице, премијера Србије Ивице Дачића, представника традиционалних Цркава и верских заједница, чланова саветодавних тела Круне и великог броја грађана Београда и Србије који су се окупили испред капеле.

После службе, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је у свом обраћању истакао: „Коначно смо дочекали овај тужно-радосни дан, дуго жељен и очекиван. Дан од историјског значаја за цео српски народ“.

Премијер Ивица Дачић се обратио присутнима и изразио задовољство у име Владе Србије и грађана Србије: „Данас присуствујемо првом у низу догађаја које смо планирали ове године, да тела наших владара вратимо у Србију. Без Карађорђеве лозе историја Србије готово да не би могла бити написана. Влада Србије учиниће све што је у њеној моћи да посмртни остаци других Карађорђевића буду враћени у нашу земљу“.

Проф. др Оливер Антић, саветник Председника Републике и члан Одбора за пренос посмртних остатака чланова породице Карађорђевић, истакао је: „Председник Репубике Србије Томислав Николић је поручио да је овде данас заједно са нама, иако се налази у раније планираној званичној посети страној држави. Једну земљу штите правда и традиција. Када се споје та два елемента, онда имамо сигурност државе и народа“.

На крају, Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II, син Краља Петра II, одржао је дирљив говор: „Ово је веома емотиван дан за моју породицу и мене. Ово је дан када се остварио сан. Мој отац Краљ Петар је коначно код куће и ускоро ће бити са својим прецима на Опленцу. Желео бих посебно да се захвалим Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју што је овде данас и на свим његовим молитвама. Данас смо се окупили тужним поводом, пуним достојанства и историјског симболизма. Ове године се навршава деведесет година од рођења мога оца краља Петра II, као и седамдесет и две године како је услед инвазије нациста био присиљен да напусти своју вољену земљу и остатак живота проведе у егзилу. Мој отац је умро пре четрдесет и две године, сахрањен у далекој земљи, али окружен пријатељима и људима који су му били одани. Много пута је причао о његовој жељи да се врати кући. Очигледно је толико времена морало да прође и толико историјских догађаја, како би историјска неправда била исправљена, и једна људска жеља била испуњена. Повратак у отаџбину је била највећа жеља мога оца, који је изнад свега волео своју земљу и свој народ. О томе је говорио често, сваки пут када бисмо нас двојица били заједно. Данас се коначно вратио у Србију, у земљу својих предака и својих сународника. Вратио се да би нама помогао да покушамо да разумемо сопствену историју, и да научимо да је поштујемо. Овим чином враћамо себи идентитет, јер како говори и изрека: „Ко себе не поштује, ни други га неће поштовати“. Данас, сви заједно са овога места шаљемо важну поруку свету: „Ова земља одаје почаст свима онима који су учествовали у стварању њене историје!“

Желим веома да се захвалим нашем председнику Србије господину Николићу и председнику Владе господину Дачићу, на овом заједничком подухвату, као и доприносу државног одбора за пренос посмртних остатака чланова краљевске породице Карађорђевића. Захваљујем и свим члановима Владе на великој подршци. Специјалну захвалност дугујемо професору Оливеру Антићу на његовој личној иницијативи и ангажовању овим поводом.

Хвала свима који су били истрајни и помогли на овом путу. Вратили смо Краља у његову земљу. Добро дошао кући оче! Слава му!“.

Дана 5/18. децембра 2012. године, на празник преподобног Саве Освећеног, у раним јутарњим часовима, у Епископском двору у Краљеву упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ жички Хризостом.

Епископ Хризостом (Столић) је рођен 1939. године у Руми, где је завршио основну и средњу школу. По завршетку средње школе одлази у манастир Дечане, где је замонашен и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха од стране тадашњег епископа рашко-призренског Павла. Године 1966. одлази у Америку, где је на Богословској академији Свете Тројице у Џорданвилу дипломирао из литургијског богословља. По завршеним студијама служио је као парох у српским храмовима у Чикагу и околини. Испуњавајући свој монашки завет, одлази у Свету Гору - у манастир Хиландар. У овом манастиру провео је двадесет година. Ту је произведен у чин архимандрита од стране цариградског патријарха Димитрија. Као запажен монах био је први епистат (протос) Свете Горе у два наврата. У манастиру Хиландару је вршио дужност библиотекара. На том послушању он се стално духовно развијао, узрастајући и у молитвеном подвигу и интелектуално. Плод његовог рада у библиотеци јесте књига Светачник, у два тома, коју је написао и објавио на српском језику, а приредио је иЛитургију светог апостола Јакова у преводу на српски језик.

Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању од 14. до 24. маја 1988. године у Београду, изабрао је архимандрита Хризостома за епископа западноамеричког. Епископ Хризостом је управљао овом епархијом до 1992. године, до избора за епископа банатског. У овој епархији, поред обнове епископског двора, више храмова и црквених здања, у непосредној близини Вршца подигао је и манастир Средиште. Такође, развио је велику издавачку делатност.

Године 2003. изабран је за епископа жичког. Устоличење у трон епископа жичких у манастиру Жичи извршио је патријарх српски Павле.

Као епископ жички, блаженопочивши  владика Хризостом је, уз свеукупну архипастирску  службу, покренуо снажну градитељску, а поврх свега издавачку делатност. Епархија је добила нови Епархијски центар у Краљеву како администрација и друге делатности не би ометале монашки живот у Жичи. Обновио је запустеле манастире и осветио многе нове цркве, све у славу Божју и на духовну корист благочестивог народа ове Богом спасаване Епархије, у којој су столовали такви архијереји као Јефрем (Бојовић), свети Владика Николај, Герман (потоњи патријарх), Василије (Костић) и Стефан (Боца).

У овој Епархији владика Хризостом је обновио предратни часопис Жички благовесник и покренуо издаваштво, објављујући издања литургијске, богословске и историјске садржине. Дуго година био је уредник календараЦрква, гласила Светог Архијерејског Синода. Био је члан Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему издања Служебника, Србљака и других богослужбених књига. Као приређивач објавио је на српском језику Свето Јеванђеље, Апостол, Архијерејски чиновник, као и дванаест томова Минеја.

Током суботе на Светој Гори трајали су грозничави напори да се осигура одбрамбена линија и пресече пут пожару на траси старог шумског пута која се пружа од источне до западне обале полуострва дужином од око 30 км. У послу су учествовали грчки и српски ватрогасци (екипа од 50 људи из Србије приспела је у Хиландар претходног дана), припадници грчке војске, као и монаси и радници – дрвосече из Хиландара и осталих манастира са Свете Горе.

Док је хиландарски игуман са братством на самој линији одбране држао молебан за спас Свете Горе, високи ватрени стубови већ су се помаљали кроз густе крошње на удаљености од пар стотина метара. Све до вечери ватру су обуздавали авиони грчке противпожарне службе прецизним интервенцијама из ваздуха, док су се мешовите грчко-српске ватрогасне екипе на терену успешно трудиле да спрече прелазак пожара преко одбрамбене линије на положају удаљеном од манастира Хиландара само 1,5 км ваздушном линијом.

Са првим мраком авиони су били принуђени да се врате у базу, а битка на терену претворила се у неравноправан сукоб тридесетак ватрогасаца потпомогнугих са десетак возила и ватрене стихије. Кроз ваздух испуњен димом и прашином, снажно обасјан фаровима и ротационим светлима, назирале су се стотине варница које су прелетале на брањени део шуме претећи да пренесу пожар. Последњим атомима снаге монаси и манастирски радници поливали су падајуће угарке користећи флаше са водом за пиће. Борба која се одигравала на једном малом делу од око 500 метара одбрамбеног појаса у тим тренуцима деловала је пресудно, иако су исцрпљене учеснике очекивали још бескрајни километри пута дуж којих се ватрени појас још увек није био приближио линији одбране.

Негде око 22 сата и 50 минута кроз сав овај хаос полако су почеле да се пробијају капи дуго очекиване кише, а након само пар минута уследио је прави пљусак који је трајао следећих 40 минута. Иако су били свесни да киша доноси спас, ватрогасци су мирно посматрали задимљену шуму, ни тренутка не губећи присебност и опрез. Тек након пола сата постало је јасно да је битка против пожара практично добијена, иако је преостало још доста посла око проналажења и гашења заосталих жаришта. Наравно, ту је и замена „дресова“ српских и грчких ватрогасаца за успомену на ново другарство.

Извор: http://www.hilandar.org/index.php?